“Svakog dana jurcam za nečim drugačijim, svakog dana se izgrađujem na totalno drugačiji način. Ali, ne radi se ovde o konačnom proizvodu, već o procesu. A kada to kažem, mislim na to da mi je upravo taj proces spasao život.

Vidite, moja mama je imala 15 godina kada me je rodila.

Živeli smo u istočnom delu Atlante, u jednom kraju koji se zvao Kirkvud. Dileri droge na svakom ćošku, bande u komšiluku. Imali smo dve sobe, nas četrnaestoro. Spavao sam na podu. Jednom nedeljno mogao sam da spavam na krevetu. I to – troje nas gore kod jastuka, a troje kod nogu. I, brzo sam došao do jednog sna. Rekao sam, hoću da idem u taj NFL, čoveče. Jer, u toj kući sam živeo sa osmoricom ujaka, koji su svi bili ili sada jesu u zatvoru. Zato sam otišao kod mog rođaka sutradan uveče i rekao “Slušaj, čoveče, hoću u NFL. Radićemo na tome, i to svake noći. Bićemo strpljivi, ali ćemo biti konstantno u akciji. Svake noći ćemo se trkati. Od bandere do bandere, bez patika”. Jedne takve noći trener je naišao tom ulicom i mene i mog rođaka upisao na organizovani sport.

To je bilo prvi put da sam u nečem takvom. A kada bi se trening završio, svi bi išli kući, a ja sam čekao moju mamu, jer je prolazila tuda kada se vraćala sa posla. A i kada bi došla, tek oko 10.30 uveče, ja bih u onom mraku skočio sa klupe i u sprintu došao do nje. Rekao bih joj “Mama, ako se ne ljutiš, ostani malo i uključi farove. Moram još neke dodatne vežebe da uradim. Znaš, hoću u NFL, da više nikada u životu ne moraš toliko da radiš”.

Znao sam da je moja majka umorna, ali je ostajala u onim baš starim kolima, gledajući kako njen sedmogodišnji mališan trči do besvesti. A ja sam, gledajući iznad onih upaljenih farova, uvek mogao da ukrstim pogled sa mojom mamom, što bi moj napor učinilo još dubljim, što bi me nateralo da se potrudim još više, da se oznojim još malo.

A kada sam to radio, imao sam određenu dozu ponosa.

Znate li zašto ljudi odustaju? Jer ne osećaju ponos zbog onog što rade.

Zašto stanu? Jer su sebični, misle da se uvek radi samo o njima.

Kada imaš veći cilj od toga, kada radiš ono što radiš jer želiš da ispoštuješ žrtvovanje drugih zbog tebe, onda te ništa neće zaustaviti, čak ni kada udariš u prepreku.

Ako se svaka odluka, svaki izbor koji doneseš, odnosi samo na tebe, u jednom trenutku ćeš se sudariti sa nečim jačim od sebe i tada ćeš odustati, jer nemaš onu silu koja te vuče, gura napred, jer ne znaš zašto radiš to što radiš. A ja sam dogurao do Univerziteta Tenesi.

Nije bilo lako tamo stići. Prvo sam išao u jednu državnu, javnu srednju školu (one su besplatne, ali nisu mnogo cenjene u visokim akademskim krugovima). Odatle niko ne ode na koledž. Sećam se, kada sam ušao, pitao me u kuhinji dežurni policajac “Momak, kakav ti je plan?”. “Kažem, plan mi je da idem u neki D1 (liga elitnih sportskih univerziteta) koledž”. “Verovatno ćeš dobiješ neku D1 ćeliju u zatvoru”, reče mi. “Ne”, rekoh mu, “pomešali ste me sa nekim”. Posle prve godine, a bio sam dobar u američkom fudbalu, i u napadu i u odbrani, rekoše mi da je bolje da pređem u neku jaku dobru školu u Atlanti, gde mi garantuju da ću za tri godine, kada je završim, dobijiti stipendiju za Univerzitet Džordžija. Nisam hteo. Ali, mama me je prebacila, tamo sam odmah doživeo povredu ligamenata i bio u kolicima. Kada je trebalo da se vratim na teren, molio sam da me vrate u onu javnu školu. Nisu mogli da veruju. Ali, insistirao sam. “Molim vas, potrebno mi je da me tamo vratite”. I vratili su me.

U tu srednju školu mi je jednog dana došao jedan slavni trener u posetu. Video čovek neke moje snimke, odgledao kako vežbam i rekao mi: “Sine, voleo bih da ti ponudim punu stipendiju za Univerzitet Tenesi”. “Dolazim”, rekao sam mu. On se nasmejao i rekao mi “Sine, mislim da ne znaš kako taj proces funkcioniše (razni koledži ponude stipendiju, mladi sportisti obave zvančine posete, pa, obično prve srede u februaru, zvanično donose odluke gde će od jeseni studirati i igrati)”. Ja mu kažem “Ne, vi ne razumete proces. Vi se obraćate momku koji dolazi iz kuće sa dva kreveta i 14 ljudi. Pričate sa momkom koji je svakog jutra trčao do autobuske stanice i prvi ulazio, da bi mogao da proveri da mu u trenerci i torbi nema neke bubašvabe ili pacova. Kada vam kažem “Dolazim!” onda dolazim. Ne morate da trošite novac univerziteta, ne moram da vidim kampus (studentski grad), ne moram da vidim mesto. Nudite školarinu – dolazim!”. “Dobro, Ink, ali bih voleo da ipak dođeš u posetu”. I, došao sam.

Dodele vam tamo “domaćina”, koji vam sve pokazuje, njegov zadatak je da se zaljubite u to mesto. Sećam se, petak veče je bilo. On mi kaže “Inki, večeras možeš na žurku koju organizuju studentkinje, možeš na roštilj sa ekipom, možeš na našu košarkašku utakmicu”. “Odvezite me u hotel”, rekoh mu. Kada sam izlazio iz automobila pitao me “Jesi li možda bolestan?”. “Ne”, odgovorih mu. Znate, nije taj moj domaćin razumeo da sam te noći, u hotelu, prvi put u životu – bio sam u krevetu. Mislite da me je bilo bilo briga za studentkinje, roštilj, košarku? Uzeo sam telefon u sobi, pozvao svoju kuću i onim klincima rekao “Ej, nećete da mi verujte. Morate na koledž”. Nisu verovali da imam na raspolaganju ogroman krevet. Ali, sledećeg dana sam se zahvalio treneru na pozivu. I uvek mu se zahvalim, kad god ga vidim. Ne zato što je promenio moj život, već i mojih rođaka za koje nije ni znao da postoje. Kada sam se vratio u Kirkvud, otišao sam do svih koje poznajem da im kažem šta se desilo. Otišao sam i do onog policajca i kazao sam mu “Rekoh vam da ste me pomešali sa nekim”. A svi su me pitali “Ink, što si toliko jako želeo da se vratiš u ovu javnu srednju školu, čekala te je garantovana stipendija da si se prebacio u onu drugu?!”. “Promašili ste poentu”, rekoh im. I objasnih: “Jednom sam u životu imao priliku da se vozim avionom, kada su me vodili na srednjoškolski Ol-star meč. Neću nikada zaboraviti da sam, samo što sam oprao ruke, izlazeći iz toaleta u avionu ugledao znak na kome je pisalo ‘Možete li, iz poštovanja prema sledećoj osobi koja će ući, da obrišete lavabo tako da on bude bolji nego što ste ga zatekli? Hvala”. E, zato sam se vratio u staru srednju školu. Da bih generacijama koje dolaze ostavio nešto bolje nego što sam zatekao. Ta odluka koju sam doneo, da se vratim, nije bila zbog Inkija Džonsona, već zbog svih drugih sa kojima sam živeo, zbog onih bubašvaba i pacova koji su se pojavljivali, zbog ona tri mala rođaka koja su spavala sa mnom na podu. Ja sam prvi u celoj familiji otišao na koledž. A ona tri mala rođaka? Rekli su, videvši me, “Pa, ja ne moram da prodajem drogu! Ne moram u bandu! Ne moram da završim u zatvoru! Ne moram da budem ubijen!”. I, svo troje je stiglo do koledža. Svo troje je diplomiralo u međuvremenu.

A ja… Na moćnom Univerzitetu Tenesi. Tamo mi je bilo lako da dam sve od sebe.

U prvoj godini sam se privikavao, igrao u specijalnim timovima, onda sam postao starter i imao jako dobru drugu godinu. Leto pred treću, sećam se, sedeo sam u našoj “filmskoj sobi” i izučavao šta rade igrači Kalifornije, a onda je moj trener ušao u sobu i rekao “Inki, imam dobru vest za tebe”. Pritisnuo sam dugme, zaustavio snimak i pitao “O čemu se radi?”. Reče mi “Sine, predviđaju ti da ćeš biti među 30 prvih pikova na NFL draftu. Sve što treba da uradiš je da odigraš deset ovosezonskih mečeva i automatski si multimilioner”.

Izašao sam iz sobe i pozvao mamu i baku i rekao im “Posle ove sezone, više se nećemo mučiti. Više nikada nećemo propustiti neki obrok. Više nikada nećemo biti bez ičega na Božić”. I, na prvoj utakmici sam igrao odlično, presekao sam jedno dodavanje. Na drugoj utakmici, četvrta četvrtina, kvoterbek baca hvataču koji ide mojom stranom, uz liniju. Krenuli smo jedan na drugoga, sudarili se… Čim smo se sudarili, iz mene kao da je sve izletelo. Telo mi se stropoštalo, sve je postalo crno. Nikada mi se ništa slično nije dogodilo.

Kada sam otvorio oči, iznad mene su stajali saigrači, govoreći “Hej, Ink, ustaj”. A ja sam rekao “Ne mogu… Ne mogu da se pomerim”.

“Kako ne možeš da se pomeriš? Hajde, ti si nam ključni defanzivni bek, trebaš nam, hajde!”, govorili su. A ja sam rekao “Znam, ali ne mogu, stvarno”. Odvezli su me hitno u bolnicu i, posle 15 sekundi kako me je doktor napustio, vratio se vičući “Brzo, na hitnu! Ovaj momak umire!”. Ja sam bio u stilu “A?”

“Sine, pukla ti je arterija u plućima, imaš unutrašnje krvarenje, moramo da te operišemo hitno, da uzmemo deo vene iz noge i stavimo u grudni koš kako bismo te spasili”.

Kada sam posle operacije otvorio oči, isti doktor je stajao iznad mene i rekao mi “Hej, imam dobru i lošu vest”. A ja sam se nasmejao i rekao mu “Rekli ste mi da ću da umrem, a evo me, živ sam. Kakva sad loša vest, kad sam i dalje tu?”. A on mi je rekao najpre “Spasili smo ti život”, na šta sam ja rekao “Hvala, gospodine”. A onda je dodao “Loša vest je da ti je jedan važan nerv oštećen u desnom ramenu. Postoji velika verovatnoća da više nikada nećeš moći da se baviš američkim fudbalom”. Ja sam ga pogledao i rekao “Nema šanse. Nije nepoštovanje ovo, doco, ali ja sam vežbao za to još od sedme godine. Niste Vi bili u parku kada je moja majka držala upaljene farove da bih trčao. Niste vi bili bez obroka, a ostajali fokusirani, nikada ne tražeći izgovore”. A ja nikada nisam varao. Nikada. Čak i danas, moja savest mi ne dozvoljava da varam, da se pogledam u ogledalo i kažem “Ink, dobro si odradio svoje”, a da znam da nisam. Jedan od najvažnijih saveta koje mi je majka je bio “Sine, šta god da počneš, završi”. A problem sa današnjim svetom je upravo u tome: ako im se ne svidi neka osoba, ili im se ne svidi ono što se trenutno dešava, ako to nije ono što su očekivali, onda odustanu.

Ne razumeju jednu stvar vezanu za odustajanja. A to je da odustajanje postaje navika. I ta navika ne utiče samo na vas, već na sve one oko vas. Čak i kasnije, kada u vaš život dođe bračni drug, deca. Zato stalno govorim, pa i vama: proces je važniji od konačnog proizvoda! Pa, ne radi se ovde o meni. Radi se o tome da li osećate ponos dok radite što to radite, svako od vas, svakog dana? Da li osetite ponos kada se pogledate uveče u ogledalo i znate da ste dali sve od sebe? A na nama je upravo da svojom voljom počnemo da utičemo na određene stvari. Ona je i promenila moj život. Ona i vera. Zar je trebalo da posumnjam u nju zbog jednog događaja, posle 20 godina vere? Ne. Meni se tad samo desilo da sam dobio jednu šansu da stanem. A mnogi ljudi iskoriste tu šansu dok jure za nečim, jer se osećaju u stilu “Čoveče, zašto se ovo baš meni desilo?”. A ja sam uvek govorio “A zašto da se i ne desi baš meni?”. Pa, ovo je savršena prilika da osetite taj blagoslov: jer, ne radi se ovde o meni, već o svima onima koji su uložili deo sebe u mene, koji su u meni videli ono što ni sam nisam video.

U jednom životnom trenutku shvatiš – ne vrti se svet oko tebe!

U tom trenutku shvatimo da svakoga dana kada ustanemo mi dobijamo život na poklon, dobijamo taj blagoslov. I… kada bi se taj vaš život baš sada završio, po čemu biste vi voleli da vas ljudi pamte?”